Хемијски метод прво оксидише графит у графитни оксид реакцијом оксидације и повећава размак слојева увођењем функционалних група које садрже кисеоник на атомима угљеника између слојева графита, чиме се слаби интеракција између слојева.

Уобичајена оксидација

Методе укључују Бродијеву методу, Штауденмајерову методу и Хамерсову методу [40]. Принцип је да се графит прво третира јаком киселином,

Затим додајте јак оксидант за оксидацију.

Оксидовани графит се уклања ултразвуком да би се формирао графен оксид, а затим се редукује додавањем редукционог средства да би се добио графен.

Уобичајени редукциони агенси укључују хидразин хидрат, НаБХ4 и јаку алкалну ултразвучну редукцију. НаБХ4 је скуп и лако се задржава елемент Б,

Иако је јака алкална ултразвучна редукција једноставна и еколошки прихватљива, тешко је смањити *, а након редукције ће остати велики број оксигенираних функционалних група,

Стога се јефтинији хидразин хидрат обично користи за смањење графитног оксида. Предност редукције хидразин хидрата је у томе што хидразин хидрат има јаку способност редукције и лако се испари, тако да у производу неће остати нечистоће. У процесу редукције, обично се додаје одговарајућа количина амонијачне воде како би се побољшала способност редукције хидразин хидрата,

С друге стране, може учинити да се површине графена одбијају једна од друге због негативних наелектрисања, чиме се смањује агломерација графена.

Припрема графена великих размера може се реализовати методом хемијске оксидације и редукције, а међупроизвод графен оксид има добру дисперзију у води,

Графен је лако модификовати и функционализовати, па се ова метода често користи у истраживању композитних материјала и складиштења енергије. Али због оксидације

Одсуство неких атома угљеника у ултразвучном процесу и остатак функционалних група које садрже кисеоник у процесу редукције често чине да произведени графен садржи више дефеката, што смањује његову проводљивост, чиме се ограничава његова примена у области графена са високим захтевима за квалитет. .